ODJECI... JECI... ECI... CI... I... i

... i ja!

ovih dana se osecam veoma cudno. ne bi trebalo, jer masta me nikada nije izdala osim jednom, ali za to sam sam kriv. pa svi znaju da deda mraz ne postoji. to pise i na jednom obdanistu na bulevaru. kad prodjes kroz zonu 3 pa tu odmah. vidi se jasno, poveci grafit, al danju, jer ne znam da li nocu sijaju sijalice u okolini. ovo je ipak srbija, zasto bi sve bilo ok? nisam odavno prosao tamo. promene su dobre.
bitno je da ona zna kako se osecam.

FILMSKA ZVEZDA

sredio sam iskrivljenu stolicu za tih 5 milimetara, koliko je bila nakrivljena u desno (ne to desno, drugo desno). ne bih voleo da pomislim to sto mogu da pomislim. uzeh svoj lik i napravih sebi velike oci. licim na dzukelu. ne odvajam izmedju redova, jer ovako mi se cini tolplije. mozda nekad kad stvarno bude bilo potrebe da se nesto naglasi. u ovom trenutku, svi oni koje znam, su iza mene. a ja uporno odbijam da sijam. ne zelim da me nadju. i molim, bez mrtvackih glava i ukrstenih kostiju.